Етнологија
Тип
Етнологија
Опис
Једна од најстаријих збирки била је етнолошка, а формирана је са настанком музеја 1947. године. Први предмет уведен у књигу инвентара 5. јуна 1948. године био је калемаан. Први предмети стигли су у виду поклона а касније и откупом.
После смештаја скупљених предмета у откупљену кућу Малог Ристе, 1956. године је оформљено етнографско одељење са приказом лончарије, ћилимарства, ткачког заната, ношње… Први кустос етнолог у Музеју била је Драгана Тодоровић, која је и аутор прве етнолошке изложбе 1963. године под називом „Веште руке наше Пироћанке“.
Збирка ношње и обуће је према социјалним параметрима подељена на сеоску и градску ношњу. Сеоска ношња по типским одликама припада шопској ношњи. Збирка садржи основне одевне предмете женске народне ношње: кошуља типа тунике са рукавима, хаљина без рукава – сукно, зубун, модро, колија, кожух, памуклија, тканица, прегача, капа каица, шамија и марама, у новије време сукња вутарка и јелек, као и обућа од пресне и штављене коже – опанци, а најбројнија је колекција чарапа. Мушка народна ношња је заступљена у збирци преко билетина коју чине: кошуља, бревенеци, дуги бели јелек, опанџак са гуглом и гуња, широки вунени појасеви, чарапе и шубара. Од новијих делова збирка мушке народне ношње садржи: брич и клин чакшире, јелеке, сакое и капуте од мрког и црног сукна.
У оквиру целокупне збирке ношње, градска ношња се одликује мањим бројем предмета, али изузетним примерцима, као што су чакшире потурлије Малог Ристе, џамадан дугих рукава, мушки јелеци – фермени, салта и антерија, либада и бунде, блузе и кошуље, хаљине са кринолином, женски фесови са кићанкама, береш траке, мараме. Збирку попуњавају пратећи и обавезни предмети као што су сунцобрани, штапови, лепезе, торбице, шешири.
Збирка накита поседује премете израђене од сребра, месинга, бакра, бронзе, са свим техникама које се на овим металима примењују. У мањој мери има накита од корала, ћилибара и седефа и они су већином украсни делови на металном накиту. Збирка накита је распоређена на колекције према месту украшавања. Накит за украшавање главе: прочелник, тепелуци, подбрадник, укошњак, шнале, гране, наушнице, игле седмоперке и конђуше. Накит за груди: огрлице, надгрудник, ниске новца, разни брошеви и привесци. Накит за руке: столовато, ахатно, јањевско, филигранско и монограмно прстење, наруквице медењаче, на шарнир и филигранске наруквице. Накит за појас чине разни појасеви, копче и пафте бадемастог, кружног или стреластог облика. Најмању колекцију чине пратећи предмети као што су бурмутице, табакере, филигранска дугмад.
Данас етнолошко одељење броји око 5000 предмета везаних за материјану и духовну културу. Један део налази се у оквиру сталне музејске поставке, док је већи део похрањен у депое.
Етнолошки материјал је према сродности и истородности подељен на следеће збирке у оквиру које су мање или веће колекције:
збирка грнчарије
збирка ношње и обуће
збирка текстилног покућства
збирка накита
збирка музичких инструмената
збирка култно-магијског карактера
збирка дрвеног и металног покућства
збирка заната
збирка привредних и пољопривредних алата.
Збирку текстилног покућства чине појасеви учкури, пешкири, јастуци и јастучнице, прекривачи, чаршави, зидњаци, везене и кукичане шустикле и миљеи, столњаци, бошче, завесе, шибицаре, чешљаре и куварице, цедила и љуљашке за бебе. На памучним, плишаним и јутаним материјалима примењене су скоро све познате технике украшавања.
Музеј Понишавља у оквиру збирке религијско-магијског карактера поседује колекцију ускршњих јаја која тренутно броји око 200 примерака и која се сваке године увећава ускршњом изложбом “Све нам крсло и васкрсло”. Најстарије ускршње јаје – чуваркућа је из 1917. године а Музеј чува примерке и из 1920, 1943. и 1954. године. Најбројнија је колекција ускршњих јаја од 15 комада са жанровским сценама Споменке Милошевић из Пирота. У ову збирку спадају и резбарени иконлуци – ћошке, карактеристичне само за Пирот, кандила, крсници за колаче, крстови, седефне иконе и други предмети везани за религију.
Збирку металног покућства чине предмети који се налазе уз огњиште и трпезу и служе за припремање, послуживање и чување хране: преклад, ожег, машице, сеџак, затим разни плитки и дубоки судови за припремање и сервирање хране – бакрачи, тенџере, тањири, тепсије, послужавници, зарфови, тучлије, метални прибор за јело; пегле на жар и утије, предмети за одржавање хигијене: лавор, бокал, ибрик.
Дрвено покућство је заступљено преко трпезе – софре и паралије, троношки – каракачки и кракаља, посуда за припремање хлеба – копања, даске, заструзи, дрвене кашике – ложице, чурилњака, соларника и ложичњака, бучке и буклија. У оквиру овог покућства су сандуци за чување брашна и мешање хлеба – наћве. Затим дубоки сандуци и ковчези за чување одеће и других драгоцености, украшени урезивањем, резбарењем, инкрустацијом и сликањем. Истичу се ковчези украшени уметањем слоноваче и седефа, а Музеј има и колекцију коморанских ковчега. Једну од већих колекција чине премети за прераду вуне: преслице, гребенци, мотавилке, совељке.
Грнчарство, настало као потреба једног периода, временом се развило у занат и уметничко исказивање.
Збирку грнчарских предмета чини грнчарија израђивана без кола – црепуље и вршници и најбројнија, грнчарија рађена на ножном колу која се пак дели на плитке и дубоке судове и разне предмете. У оквиру плитких судова збирка поседује чиније, панице и ђувечарке, а до дубоких судова бокале, шепендере, ћупове, грнце, саксије, тестије, стовне, бардаке, шулетија, ибрике, кондире и пљоске. У групу разних грнчарских предмета спадају предмети који се користе у домаћинству (пилићари, поклопци за ракију, свећњаци, пепељаре, вазе), предмети за личну употребу (луле, пиштаљке, дечије играчке), предмети зооморфног облика (штедне касе и украсни предмети), предмети антропоморфног карактера (украсни предмети у облику жене или мушкарца), предмети који се уграђују у кућу (канализационе цеви, баџе на крову), занатска помагала (разни калупи и алатке), предмети култног карактера (кадионице, свећњаци, крсници за колаче, световоди), музички инструменти (окарина).
У оквиру ове збирке налази се бела или суковска грнчарија са 20 примерака углавном китених стовни, од укупно 100 колико их је пронађено око кубета цркве Свете Богородице у Сукову 1974. године. Став стручњака из Завода за заштиту споменика из Ниша је да су грнчарски предмети постављени ради побољшања акустике цркве.
После смештаја скупљених предмета у откупљену кућу Малог Ристе, 1956. године је оформљено етнографско одељење са приказом лончарије, ћилимарства, ткачког заната, ношње… Први кустос етнолог у Музеју била је Драгана Тодоровић, која је и аутор прве етнолошке изложбе 1963. године под називом „Веште руке наше Пироћанке“.
Збирка ношње и обуће је према социјалним параметрима подељена на сеоску и градску ношњу. Сеоска ношња по типским одликама припада шопској ношњи. Збирка садржи основне одевне предмете женске народне ношње: кошуља типа тунике са рукавима, хаљина без рукава – сукно, зубун, модро, колија, кожух, памуклија, тканица, прегача, капа каица, шамија и марама, у новије време сукња вутарка и јелек, као и обућа од пресне и штављене коже – опанци, а најбројнија је колекција чарапа. Мушка народна ношња је заступљена у збирци преко билетина коју чине: кошуља, бревенеци, дуги бели јелек, опанџак са гуглом и гуња, широки вунени појасеви, чарапе и шубара. Од новијих делова збирка мушке народне ношње садржи: брич и клин чакшире, јелеке, сакое и капуте од мрког и црног сукна.
У оквиру целокупне збирке ношње, градска ношња се одликује мањим бројем предмета, али изузетним примерцима, као што су чакшире потурлије Малог Ристе, џамадан дугих рукава, мушки јелеци – фермени, салта и антерија, либада и бунде, блузе и кошуље, хаљине са кринолином, женски фесови са кићанкама, береш траке, мараме. Збирку попуњавају пратећи и обавезни предмети као што су сунцобрани, штапови, лепезе, торбице, шешири.
Збирка накита поседује премете израђене од сребра, месинга, бакра, бронзе, са свим техникама које се на овим металима примењују. У мањој мери има накита од корала, ћилибара и седефа и они су већином украсни делови на металном накиту. Збирка накита је распоређена на колекције према месту украшавања. Накит за украшавање главе: прочелник, тепелуци, подбрадник, укошњак, шнале, гране, наушнице, игле седмоперке и конђуше. Накит за груди: огрлице, надгрудник, ниске новца, разни брошеви и привесци. Накит за руке: столовато, ахатно, јањевско, филигранско и монограмно прстење, наруквице медењаче, на шарнир и филигранске наруквице. Накит за појас чине разни појасеви, копче и пафте бадемастог, кружног или стреластог облика. Најмању колекцију чине пратећи предмети као што су бурмутице, табакере, филигранска дугмад.
Данас етнолошко одељење броји око 5000 предмета везаних за материјану и духовну културу. Један део налази се у оквиру сталне музејске поставке, док је већи део похрањен у депое.
Етнолошки материјал је према сродности и истородности подељен на следеће збирке у оквиру које су мање или веће колекције:
збирка грнчарије
збирка ношње и обуће
збирка текстилног покућства
збирка накита
збирка музичких инструмената
збирка култно-магијског карактера
збирка дрвеног и металног покућства
збирка заната
збирка привредних и пољопривредних алата.
Збирку текстилног покућства чине појасеви учкури, пешкири, јастуци и јастучнице, прекривачи, чаршави, зидњаци, везене и кукичане шустикле и миљеи, столњаци, бошче, завесе, шибицаре, чешљаре и куварице, цедила и љуљашке за бебе. На памучним, плишаним и јутаним материјалима примењене су скоро све познате технике украшавања.
Музеј Понишавља у оквиру збирке религијско-магијског карактера поседује колекцију ускршњих јаја која тренутно броји око 200 примерака и која се сваке године увећава ускршњом изложбом “Све нам крсло и васкрсло”. Најстарије ускршње јаје – чуваркућа је из 1917. године а Музеј чува примерке и из 1920, 1943. и 1954. године. Најбројнија је колекција ускршњих јаја од 15 комада са жанровским сценама Споменке Милошевић из Пирота. У ову збирку спадају и резбарени иконлуци – ћошке, карактеристичне само за Пирот, кандила, крсници за колаче, крстови, седефне иконе и други предмети везани за религију.
Збирку металног покућства чине предмети који се налазе уз огњиште и трпезу и служе за припремање, послуживање и чување хране: преклад, ожег, машице, сеџак, затим разни плитки и дубоки судови за припремање и сервирање хране – бакрачи, тенџере, тањири, тепсије, послужавници, зарфови, тучлије, метални прибор за јело; пегле на жар и утије, предмети за одржавање хигијене: лавор, бокал, ибрик.
Дрвено покућство је заступљено преко трпезе – софре и паралије, троношки – каракачки и кракаља, посуда за припремање хлеба – копања, даске, заструзи, дрвене кашике – ложице, чурилњака, соларника и ложичњака, бучке и буклија. У оквиру овог покућства су сандуци за чување брашна и мешање хлеба – наћве. Затим дубоки сандуци и ковчези за чување одеће и других драгоцености, украшени урезивањем, резбарењем, инкрустацијом и сликањем. Истичу се ковчези украшени уметањем слоноваче и седефа, а Музеј има и колекцију коморанских ковчега. Једну од већих колекција чине премети за прераду вуне: преслице, гребенци, мотавилке, совељке.
Грнчарство, настало као потреба једног периода, временом се развило у занат и уметничко исказивање.
Збирку грнчарских предмета чини грнчарија израђивана без кола – црепуље и вршници и најбројнија, грнчарија рађена на ножном колу која се пак дели на плитке и дубоке судове и разне предмете. У оквиру плитких судова збирка поседује чиније, панице и ђувечарке, а до дубоких судова бокале, шепендере, ћупове, грнце, саксије, тестије, стовне, бардаке, шулетија, ибрике, кондире и пљоске. У групу разних грнчарских предмета спадају предмети који се користе у домаћинству (пилићари, поклопци за ракију, свећњаци, пепељаре, вазе), предмети за личну употребу (луле, пиштаљке, дечије играчке), предмети зооморфног облика (штедне касе и украсни предмети), предмети антропоморфног карактера (украсни предмети у облику жене или мушкарца), предмети који се уграђују у кућу (канализационе цеви, баџе на крову), занатска помагала (разни калупи и алатке), предмети култног карактера (кадионице, свећњаци, крсници за колаче, световоди), музички инструменти (окарина).
У оквиру ове збирке налази се бела или суковска грнчарија са 20 примерака углавном китених стовни, од укупно 100 колико их је пронађено око кубета цркве Свете Богородице у Сукову 1974. године. Став стручњака из Завода за заштиту споменика из Ниша је да су грнчарски предмети постављени ради побољшања акустике цркве.
Датум почетка
25/11/2025
Датум завршетка
31/05/2026
Галерија
